Propozicije za učešće na izložbi fotografija

Dragi naši članovi, pozivamo Vas da uzmete učešće na našoj maloj on line izložbi fotografija.
- tema je "Proleće u Zemunu"
- Vaše fotografije šaljite na mail marko@zemungrad.rs
- prilikom slanja fotografije obavezno je poslati i potvrdu da ste Vi autor i da nam fotografiju dajete na dalje raspolaganje. Tekst neka glasi ovako. Ovim putem potvrdjujem da sam ja ( ime i prezime ), autor poslatih fotografija i da sam saglasan/a da se one mogu slobodno koristiti na stranici "Zemun moj grad"
- bilo bi lepo da svaka fotografija sadrži kratki opis ( kad i gde je nastala ) i neki naziv koji Vi želite da joj date.
- možete slobodno slati više fotografija, a neka broj bude ograničen na 10
- svaki autor može slobodno da stavi svoj logo na fotografiju
- izložba je osmišljena da bude zabavnog karaktera za sve nas i da svi možemo da učestvujemo u njoj, tako da nije bitno koji uredjaj koristite za pravljenje fotografija, koje će one biti veličine, rezolucije i da li će biti crno-bele ili u boji, bitno je samo da se ispoštuje zadata tema.
- fotografije koje sadrže nasilje ili na bilo koji način mogu vredjati nekoga neće biti uzete u obzir i ne mogu učestvovati u izboru
- Krajnji rok za slanje fotografije je 14.04.13.
- nakon zatvaranja konkursa, napravićemo zaseban album u kojem će sve fotografije biti postavljene u isto vreme, sa potpisom autora, kratkim opisom i nazivom fotografije.
- svi članovi stranice su i članovi žirija i svojim lajkom daju glas odredjenoj fotografiji, naravno, mogu glasati za više njih.
- pobednička fotografija je ona fotografija, koja po završetku glasanja ima najveći broj lajkova.
. završetak glasanja je 21.04.13. tačno u ponoć
- autor pobedničke fotografija on nas dobija simboličnu nagradu, a to je piće po izboru za dve osobe u Caffe-u Hollywood Stars u Zmaj Jovinoj ulici br 27

Hvala svima :)

Predstava

Čudno je to, kako nam samo par detalja iz detinjstva obeleži jedno mesto, kako ta osećanja ne mogu da izblede ni posle mnogo godina, kako se te jasne slike i dan danas javljaju iznova i iznova i sećaju  na neki period kad smo bili puni dečije radosti, prostote i jednostavnosti života. Svaki put kada se namerim na tu stranu, vidim ispred sebe malog dečaka, koji držeći dedu za ruku polako prilazi tom visokom drveću, koje kao da stražari i čuva prilaz toj ogromnoj vodi. Ispod tog visokog drveća stoji jedna klupa i strpljivo čeka da ugosti sve one koje se stalno utrkuju oko nje ne bi li uhvatili što bolja mesta i svedočili toj predivnoj igri prirode, kao kakvoj najboljoj pozorišnoj predstavi.  Onaj mali dečak sad sedi na toj klupi, polako jede sladoled, umiren u dedinom zagrljaju, a opet nekako razdragan u srcu, sa hiljadu pitanja i sa očima punim divljenja prema svemu što se ispred njega dešava.  Sad ćutke i ja sedam pored tog malog dečaka, znam da me ne vidi  i da ne mogu da popričam sa njim, da ne mogu mu kažem ko sam i šta sam, ali jedno sigurno znam, da i posle nekoliko decenija još uvek na tu klupu sedam nekako umiren, kao u toplom zagrljaju, ali opet nekako razdraganog srca, sa hiljadu pitanja i sa očima punim divljanja. Sada i ja ponekad vodim neku novu decu za ruku, do te iste klupe, ispod istog onog visokog drveća, na onu istu predivnu predstavu prirode. Nadajući se, da u nekom budućem vremenu, kada mnogo vode proteče tom velikom rekom i kad dodju oni neki dani, kada osete da raznorazne gluposti svakodnevnog života pokušavaju da uguše onu dečiju radost i lepotu življenja u njima, da će i oni prošetati do te klupe, naći u sebi te tamo neke klince koji sede na njima, da će sesti pored njih i da će uživati u toj predivnoj predstavi, umireni, kao u kakvom toplom zagrljaju....